NAIĐU TAKO DANI...

Već dugo sam se pitao šta je to još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam: bilo je potrebno, posle svega, da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce.

Nisu uspeli, u procentu većem od četiri ili sedam i po posto da ga podržavaju kada je promovisao mišljenje u krupnijim dimenzijama, kada se hrabrije i pametnije od svih borio protiv poslednje diktature usred Evrope, kada ih je spasao od gladi, inflacije i terora, epidemije i emigracije, kada je zatvorio katalog svih katastrofa što se mogu zamisliti, kada ih je mirio sa susedima i vraćao civilizovanom svetu: nisu ga podržavali čak ni kada je na svoja pleća preuzimao teret izručenja krvoločnih i umno poremećenih srpskih lidera, nisu ga voleli kada im je vraćao banke, valutu i podzemne garaže. Pa ni onda kada je očigledno postao svetski omiljen premijer, koji je imponovao obrazovanjem, znanjem, izgledom i ponašanjem. A svaki Srbin je bio svedok.

Bilo je potrebno još nešto, sasvim u duhu srpskog mraka: bio je potreban taj jezivi gest mučeništva i žrtve. Srbi se nikada nisu ustezali da ga traže od svojih najplemenitijih glava. I to vam je dao, dragi Srbi, iako se takav gest toliko protivio njegovom biću. Njegova prepametna glava je i to morala da ukalkuliše zbog vaše srećnije budućnosti, znajući da je to nešto što nećete moći da prenebregnete. Pa sad vi prenebregnite ako hoćete, smete i možete. Hajde, opet u korist svoje ogromne štete, proglasite krezube kokošare i palikuće patriotama; neka vam opet budu preči banditi i ubice od suseda Hrvata i Mađara; glasajte za kilave, korumpirane i retardirane ili proglasite patriotom i njegovog ubicu koji se verovatno godinama vežbao na sarajevskoj deci. Kada ispečeš zanat na tako sićušnoj meti, šta je pogoditi srce odraslog čoveka sa stotinak metara?

Ništa nije, naime, opasnije nego kad mali pate od ludila veličine. To važi kako za pojedince, tako i za čitave narode. Baš je u ovom društvu, iz tačno tog razloga, stvoren najugojeniji kriminalno-klerikalno-postkomunističko-nacionalistički monstrum, jer takve stvari se ne dešavaju slučajno. Taj monstrum ima više glava, neke su veće, neke manje, ali nijedna neće sama otpasti. Zato su ovdašnji pošteni i izistinski patriotski opredeljeni intelektualci morali oduvek da prevazilaze sami sebe i sebi slične u celom svetu i da, na kraju, u tome izgore. Jer, hoće da nadomeste nešto za sve nas. To nije mogućno u potpunosti, ali svaki takav pokušaj vuče napred više od bilo čega u nesrećnim društvima. U našoj civilizaciji ionako opstaje samo jedan tanak sloj koji svakog trenutka mogu da probiju destruktivne snage podzemlja.

Njegovo već raskomadano srce moralo je da podnese još nešto: ceremoniju koja ne ide uz njega, kao što ni smrt nekako ne ide uz njegov osmeh. Ali, ako je pop koji je govorio, postao makar donekle svestan suštinskih stvari potrebnih za sreću ovog naroda, u šta duboko sumnjam, onda je i to sve trebalo da bude baš tako.

Od mnogih pitanja koja sada iskrsavaju, ključno je možda baš ovo: da li će Zoran Đinđić biti jači od sopstvenog mita koji će Srbi o njemu stvoriti i da li, eventualno, taj mit neće postati nužno nekrofilski? Jer, nije on nikakav mučenik i žrtva kakvim bi ga Srbi najradije videli. On je spejs-šatl za Srbiju, koji možda ponekad eksplodira u svojoj ludoj hrabrosti i brzini, ali i dalje ostaje blistava i munjevita misao budućnosti.

Nenad Prokić

Idealan vikend za uživanje u prirodi, šetnju pored reke, posetu Sajmu knjiga, oba dana.
Najlepši dani jeseni posvećeni događajima koji će nas ispuniti novom energijom, instead.

Herceg Novi, Septembar 2005.

Uživajte u ideji kada god vam se pruži mogućnost i kada god nalazite snage i vrcavosti u sebi. Ostvarenje ideje ne sme biti samo po sebi cilj, a ponajmanje bismo sebi učinili uslugu ukoliko bismo se oko nje nagađali. Oživite male strasti u sebi. Recite ne svakom kompromisu u cilju ostvarivanja ideja, jer je i najmanji kompromis veliko odstupanje od sopstvenih želja, loša trampa u kojoj nam se nudi crno-bela kopija života. Uživajte u trenutku. Budite radosni.

Ona: Šta si radio tamo?

On: Šetao pse. To sam radio za novac, takođe pišem.

Ona: I ja.

On: Stvarno?

Ona: Samo za sebe.

On: Sviđa mi se tvoja publika.

Lonesome Jim (2005),
directed by Steve Buscemi written by James C. Strouse

Upravo videh da je pokrenut Blog VIP na B92. Ideju neću komentarisati, imajući u vidu programsku politiku medija, bilo je jasno da će i njihov blog u izvesnoj meri biti takav, kvazi-elitistički. Međutim, cenim svaki pomak napred, pa i ovakav. Nastao je novi izvor ideja, novi vid komunikacije sa pukom, ipak je bolje da postoji i takav nego nikakav, makar nastao i na ovaj način, ne kao potreba samih autora, već "devedesetdvojke". Uostalom, svaka roba ima kupca, a svaki šou publiku, bio on "Grand parada", "Agape" ili "Mojblog", pa će je imati i Blog VIP B92.

Nešto drugo mi je zaokupilo pažnju, nešto tu ne štima baš najbolje, utisak mi je da su poznati i manje poznati autori ubačeni u stranu sredinu, da pišu usiljeno, pokušavaju da isfabrikovanim cinizmom nadomeste lucidnost i pozitivan stav, (uvek sam mislio da je to loša trampa, sa par izuzetaka u javnom životu koji te dve stvari idealno kombinuju, a u koje ubrajam Petra Lukovića, dve Cece i još ponekog velikog cinika), da pokrenu neke plitke dileme kako bi postigli veći stepen interaktivnosti, ostvarili kontakt sa čitaocima... površno.

Ukratko, tekstovi su dozlaboga dosadni, a VIP su nam zabrinjavajuće nepismeni, što me rastužuje. Ipak, pada mi na pamet kako bih voleo da su nam koordinate vremena dozvolile bar toliko da na istom mestu čitamo i upoređujemo duhovite blogove Stojana Cerovića i Mlađana Dinkića. Prva rečenica bila bi dovoljna, znam.

Volim pametno uložen dan. Šobajić u tri beogradske galerije, u „Cvijeti” , Galeriji ULUS-a i Galeriji Gete instituta. Sada već samo u ovoj poslednjoj, i to do 5. maja. Preporučujem da iskoristite lep dan i poput mene napravite panoramsku fotografiju zadovoljstva. Pa neka uklopi šta ko hoće. Meni je i ova noga prošla, žalbe ne primam. Kod njega je ne možete izbeći, uvek je blizu, a najčešće viri iz nekog kupatila. Malo sam eksperimentisao sa uglom, ali mi se i pored toga čini da se će vas prikazano zaintrigirati da pogledate celu postavku.

Nakon toga, preporučujem Beck's (više komada) na Tvrđavi iza ugla sa pogledom na zalazak sunca i bazen FK GSP Polet. Nakon toga testirajte zakrivljenost beogradskih ulica. Želim vam uspeh.

Kako ti je samo palo na pamet,
da se tako ušunjaš,
koracima tišim od tajne
na moje rame se uspentraš,
i osluškuješ mi misli.

Odakle ti samo hrabrosti,
da Kerbere potapšeš po ramenu,
pokažeš staru propusnicu,
i bez straha se prošetaš
zaraslim stazama zaborava.

Kako te samo nije sramota,
da svilenim korakom odevenim u čizmu
ugaziš u sred mog zabrana,
i noktima zagrebeš,
po patini sećanja.

Odakle ti samo pomisao,
da ćeš razumeti i reč mog ćutanja,
svojim okoštalim prstima,
okidati žice mene,
i čuti muziku.

Kao nekad.

(Lučki radnici sa rukama skorelim od užadi,
imali bi više osećaja)

Malopre, neko mi je prišao i pitao me da nisam Čeh. Gospodin Elenštajn (Elleinsten) me je predstavio kao srpskohrvatskog pisca. Kao što se u nas u narodu kaže, ja sam pola riba pola devojka ... Ja nisam srpskohrvatski plsac, več sam više Crnogorac, ako ne pisac Vojvodine, možda čak donekle jevrejski pisac, sa saisvim mađarskim prezimenom, više mađarskim nego što je prezime gospodina Hankiša. Prezime mi znači »mali« iako sam visok 1,85 m. Ne kažem ovo iz taštine, več jednostavno zato da vas uvedem u zemlju u kojoj ništa nije jasno, čak i kad se gleda iznutra... A traži se od od meene da vam na brzinu objasnim šta se dogada u Jugoslaviji! Dugo sam nastavnik ali nikad nisam uspeo da studentima objasnim koji jezik uče! Počinjuči sa srpsko-hrvatskim, govorio sam im da je to jezik kojim se govori u Jugoslaviji, ali sam bio dovoljno lukav da im ne kažem da to nije jedini jezik kojim se govori u toj evropskoj zemlji. Dakle, ja nisam ni Južnoafrikanac, ni Čeh, ja sam jugoslovenskl pisac. Mnogi jugoslovenski pisci ne prihvataju da ih tako zovu. Više vole da budu srpski ili hrvatski, ali nikad oboje istovremeno. . . Kako hoćete da vam u desetak minuta objasnim probleme Jugoslavije kad mi je teško da vam objasnim vlastiti identitet. Pošto sam se predstavio, reči ću koju reč o problemu koji nas tišti. Najpre želim da izrazim svoje veliko zadovoljstvo što se prvi put u svom životu slažem sa evropskim učesnicima o političkim problemima. Prvi put je postignuta neka vrsta konsenzusa na kulturnom pa i političkom terenu. Moram takode da izrazim i svoje nezadovoljstvo: ne želim da budem port-parol Evropljana! Posle svega što sam rekao, ja jedva da sam Evropljanin!

Što se filozofije tiče, poznavao sam Francusku i Evropu gde su sve vreme citirali Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina, Maoa. Na Trgu republike u Parizu, prvog maja, video sam 5000 do 6000 Turaka kako manifestuju s ličnostima koje sam vam pomenuo; oni siromasi započinju sada istoriju koju smo svi mi prošli, koju smo davno završili, Francuzi možda nešto kasnije. Sada smo svi iznova suočeni sa fundamentalnim političkim i kulturnim problemima, s nešto malo preterivanja od strane Francuza koji su uvek imali problema sa svojom savešću, što je lepo s njihove strane.. . Neki citiraju Hobsa, Loka. .. koji su zamenili Sartra i Merlo-Pontija. Mislim da nisu u pravu i da preuveličavaju ulogu filozofa u istoriji država. Filozofija uvek dolazi posle. U dvadesetom veku, naravno, poznajemo sve filozofe: Platona sa Sirakuze, Voltera, savetnika kraljeva, enciklopediste za vreme revolucije, Lenjina kao marksistu, Hajdegera u Nemačkoj, itd. Ali u času potpisivanja na Jalti, bila su tri čoveka koja nisu imala nikakvu filozofiju u glavi, pitam se čak da li su imala neke veze sa religijom, sa moralom... Postojala su samo tri nacionalizma, tri sile sa svojim praktičnim idejama. Poznata vam je anegdota o Staljinu i Čerčilu vezana za 50 posto uticaja u Jogoslaviji, Gde je, dakle, filozofija? Hajdeger je došao posle Hitlera. Hitler nije sam napisao Mein Kampf, več u društvu malih filozofa, tačnije profesora koji su čitali Protokol Sionskih mudraca, Rejmonova dela i dela drugih antisemita, najčešče francuskog porekla. Nije tu bilo nikakve filozofije države. Kada se zakoni prave prema filozofima, dobija se najliberalniji ustav na svetu, ustav Sovjetskog Saveza iz 35-36. Ceo je svet slavio taj ustav, pre svih Francuzi, naravno. I to u času kada su koncentracioni logori bili puni, kada je bilo na hiljade mrtvih. Naravno, može se reći da je u osnovi svega toga bila praktična filozofija. Ne, nije bilo ničeg. Preuveličava se uloga filozofa... Posle Marksa i marksizma nije bilo druge praktične filozofije. U svakom slučaju filozofi nisu ti koji odlučuju o našoj sudbini, nego državnici izmedu sebe... Postoji Amin Dada, Čerčil, Staljin i ostali... Može se nabrojati toliko imena. Njihovo je nepoznavanje filozofije ogromno i mislim da ne treba preterivati s tom isprepletenošću filozofije i praktičnog i političkog života.

Napomena:
U Albiju (južna Francuska), 5. i 6. maja 1989, održan je međunarodni skup Evropa misli, Evropa politike. Ovim kratkim izlaganjem Kiš je uzeo učešća u razgovoru na temu Koje vrednosti za ujedinjenu Evropu? Tekst je objavljen u časopisu Cosmopolitiques (glavni urednik Žan Elenštajn), aout 1989, numero special, pp 180-181. O ovoj su temi govorili još i Serđo Romano, Kardia Sotomajor, Majkl Ignatief, Ingo Kolbom i Jaroslav Putnik. Izlaganje engleskog pisca Majkla Ignatiefa, u cijem je sredistu bila tek započeta afera Rušdi, izazvalo je mnogo reakcije. Njegove teze o toleranciji u odnosu na islamski fundamentalizam, njegov strah od čvrstih stavova (poput Elenštajnovog koji je Rafsandžanijevo ponasanje nazvao fašističkim), njegovo zalaganje za »etnološki i antropološki« pristup celom fenomenu, naveli su Kiša na ostru reakciju. Sledi razmena replika izmedu njega i Ignatiefa.

Majkl Ignatief: "Upotrebiti reč fašizam, to je već sud. To nije razumevanje."

Danilo Kiš: "Treba biti glup da bi se tako gledalo na stvari i moglo reći: ja sam etnolog. Ja nisam etnolog, ali imam političko iskustvo koje vi nemate."

Majkl Ignatief: "Nemate pravo da to kažete!"

Danilo Kiš: "Imam pravo da kažem, jer samo čovek bez ikakvog političkog iskustva može tako nešto da izjavi: da se ne može imati čvrst i jasan stav. U slučaju kakav je afera Rušdi, može se govoriti o fašističkom ponašanju i gorem od fašističkog. Kada Rafsandžani izjavi da treba ubijati Francuze, Engleze ili Amerikance, on tome dodaje da to nije teško jer ih ima na sve strane. Ako to nije fašistički, a još i glupo... Ako se počne da igra komedija demokratije, i sve posmatra izdaleka... Ne, ne može se tako..."

(M. Ignatief napušta govornicu.)

Novi klip "Nikad izvini" koji do sada nije prikazan na televiziji, a verovatno neće ni biti. Pogledajte.

Danas se na ulicama Beograda konačno osetio duh "One druge Srbije". Neki fini ljudi pokazali su "kako se to radi" i ruku pod ruku sa "Pobednikom" poslali zajedničku poruku celom svetu. Ta Srbija je na uvrede i pozive na rat koji su se razlegali sa platoa ispred Savezne skupštine odgovorila oružjem protiv kojeg oni ne znaju da se brane: pozitivnom energijom.

Bilo je neverovatno. Čak i jedan Miloljub Albijanić hodao je sa nama bez straha za svoju bezbednost. Bio je bez opanaka ali i bez stida, a to se više ne preispituje. Oni stida nemaju. Njegovim, matematičkim rečnikom, to je aksiom. Nadam se da mu je u današnjoj šetnji postalo jasno da mu je politički kraj jako blizu.

Danas je više nego ikada ranije postalo jasno da su oni poslednji srpski dinosaurusi. I kako reče mali Andreja: "Oni definitivno ne mogu u isto vreme skaču i pimpluju balon". Definitivno. Oni nemaju šanse!